|
Anoniman -> Uspjeli smo (u zadnji tren) (17.10.2009 11:34:13)
|
Evo, nakon 15 dana skupih hrabrosti da vam kažem kako smo uspjeli. I sami znate da smo odbrojavali u rujnu sa svim skoromamama i da sam ja ostala zadnja. Termin je bio 20. rujna i od tada smo bili u bolnici svaka 2 dana na pregledu i cetegiranju. Ništa se nije događalo, nisam se otvarala, nije bilo trudova, bebi je unutra bilo super. Kako je vrijeme prolazilo i zabrinutost se počela javljati. Svi savjeti (seks, ananas, stepenice, šetnja) nisu pomagali. Ja i dalje zaprta i zabetonirana. 30. rujna poslije kontrole odlučuju me hospitalizirati zbog manjka plodne vode. Mislila sam super, bit ću i ja rujanska mama… Tu srijedu nakon pregleda samo su me ostavili i rekli mužu da donesu stvari. Smjestili su me u predrađaonu i onda je počela agonija. Nitko me nije uopće doživljavao. Žene oko mene bile su u strašnim bolovima, skoro svaka na dripu… Bušenje vodenjaka je nešto što se obavlja samo tako, skoro svima. Gužva je i ubrzava se proces. Nisam bila spremna na sve to. Ležala sam na svom krevetu skvrčena i prestrašena jer svaka koja je išla na wc zaustavila bi se baš pored mene i u strašnim bolovima se držala za krevet. Napokon vizita. Očekujem da će i meni dat bocu toga i da ću izgledati ko one. Dr. kaže da ništa od dripa kod mene, idemo s gelom, ali gela nema pa do sutra ništa. Ostajem tako u predrađaoni, slušam jauke žena i plač beba. Tu večer ih se rodilo 6, molila sam za svaku od njih jer mi nije bilo nimalo lako sve to slušati i gledati, a mene ništa ne boli, moja beba neće van. Ujutro u četvrtak, 1. 10. dr. kaže da i dalje ništa, čekamo gel. Malo nasilnog otvaranja rukama nije pridonijelo ničemu i oko 1 sat je konačno stigao taj gel. Nije djelovao L U 6 popodne još jedna doza. I dalje ništa. U 11 navečer već sam luda i spremna pobjeć u spavaćici iz te bolnice. U 1 u noći daju mi još jedan gel. I dalje ništa L Čude se dr. kako nema trudova, ja molim za carski, niko me ne doživljava i dalje. Ujutro su me pripremili za porod, nisu mi dali jest i nisu mi dali infuziju. Zaboravili?! Pokušavam se sjetiti kad sam jela. Bilo je to u utorak popodne. Gladna sam, prestrašena i iscrpljena. Dolazi neki dr. i kaže nek ovoj ženi neko da infuziju. Čekala sam i čekala, ali od infuzije ništa, od trudova ništa… Petak jutro, vizita: Idemo još malo nasilnog otvaranja da možemo probušiti vodenjak. Već sam otupila, samo želim roditi i ništa drugo. Plačem ko kišna godina dok mi nimalo nježni dr. buši vodenjak. Stiže i drip. Ok, sad ću i ja konačno osjetiti te strašne bolove. Neko pita kad sam jela. Kažem u utorak. Priključuju mi i infuziju i bolovi počinju. Bilo je to nešto iza 8 ujutro. Oko 10 dolazi sestretina i kaže da idemo u boks. Tako brzo, mislim si dok me bolovi rasturaju. U boksu se osjećam sigurnije jer sam sad svjesna da nema još dugo. Dolazi još neki dr. i zabrinuto gleda u ctg, spominje se i carski i mekonij. Mene boli strašno, ali trpim. Stiže neki dr. i kaže da je anesteziolog i da će mi dat epiduralnu ako se slažem. Daj mi kaj oćeš, samo me riješi muka. Nakon epi osjećala sam se ko u raju. Pregledavaju me vrlo često i kažu da samo što nije. Tražim da mi zovu muža i nešto prije 12 krećemo u porod. Još me ne boli ništa, ali polako osjećam kako epi popušta. Hrabre me neki, neki viču na mene, ali dijete ne ide van. U jednom trenutku kažu da ctg nije ok, pali su otkucaji. Tiskam i pokušavam djetetu pomoć, ali ne ide. Idemo na vakuum. Neeee, samo ne vakuum vičemo muž i ja istodobno. Ili vakuum il ga nema. Odlučujemo se u sekundi, nek bude vakuum. Malog su izvukli, pupčana vrpca dva puta oko vrata, ne plače… Mislila sam da nije živ, ali je junak na kraju zaplakao. 3590 i 52 Najeo se prljave plodne vode, bio je smežuran, ali bio je živ i zdrav! Nakon toga smo se malo mazili pa šivanje i sve je bilo gotovo. Trajalo je od srijede ujutro do petka u 1 sat popodne. Zašto su čekali zadnji tren? Nemam pojma. Zašto me nisu stavili na carski? Nemam pojma. Znam da smo uspjeli u zadnji tren! O doktorima: kako koji, ali većina skroz ok. Sestretine: strava i užas. Kako gore u rađaoni tako i u roomingu. Bože pomozi. Mlijeka nisam imala, a nemam ga ni sad. Nije ni čudo kaj smo sve prošli. Mali je cvrčao u bolnici od gladi, a ona je došla u 2 u noći i rekla mi: Dijete vam plače, stavite ga na prsa. A u prsima ni kapi. No… to je neka druga tema. Bitno je da smo uspjeli!
|
|
|
|