|
uspavana -> priča o palačinkama (10.3.2011 8:08:52)
|
Jednog jutra šestogodišnji Filip je odlučio da ispeče palačinke za svoje roditelje. Pronašao je u kuhinji najveću posudu za mešanje i varjaču, popeo se na stočić i otvorio ormarić, izvadio posudu s brašnom i malo prosuo po podu. Svojim ručicama je pokušavao da stavi brašno u posudu za mešanje, dodavao je mleko, malo šećera, ostavljajući brašnasti trag za sobom koji je sada već imao i otiske šapa kućnog mačka.
Filip je bio sav posut brašnom i postajao sve uzrujaniji. Želeo je da ovo bude nešto dobro za mamu i tatu, ali postajalo je sve gore. Nije znao šta da uradi posle toga, da sve to stavi u rernu ili na šporet (i nije znao kako da upali šporet!).
Videvši kućnog mačka kako liže smesu iz posude, pokušao je da ga odgurne i prevrnuo karton s jajima na pod.
Očajnički je pokušavao da počisti veliki nered koji je nastao, ali se okliznuo na jaja i isprljao svoju belu pidžamu.
Tada je uočio tatu kako stoji na vratima. Krokodilske suze potekle su iz njegovih očiju. Sve što je on želeo bilo je da uradi nešto dobro, ali nastao je grozan nered. Bio je uveren da sada sledi kazna, možda čak i packe.
Ali, tata ga je samo gledao. Krenuo je prema njemu kroz sav nered u kuhinji, primio ga u svoje ruke, zagrlio ga, čak zaprljao i sopstvenu pidžamu...
***
Takav je i Bog s nama. Mi pokušamo da uradimo nešto dobro u životu, ali nastane opšti nered. Ljubav u nama počne da bledi, povredimo prijatelja, naš posao nas izluđuje, postajemo nestrpljivi, cinični, arogantni, sebični... Ponekad samo ostanemo uplakani jer ne možemo da uradimo ništa drugo. Tada nas Bog podiže u svoje ruke, voli nas i oprašta nam.
...
Ali, samo zato što smo u stanju da napravimo veliki nered, ne znači da treba da prestanemo da "pečemo palačinke" za Boga i ljude. Pre ili kasnije, uspećemo...
Kad padneš, ustani...
Nastavi da se trudiš...
Nastavi da voliš...
(nepoznati autor)
|
|
|
|