|
LilliYellow28 -> Oba anđela su me napustila.. :( (27.1.2013 15:21:00)
|
Dobar dan zene.. Odlucila sam s vama podijeliti svoju tuznu pricu jer u suprotnom cu umrijeti od tuge...
Moja prica zapocinje ovako:
Nakon duge veze moj muzic i ja oducili smo se na brak.. 2 mjeseca prije svadbe, preselili smo u svoju kucu i nasoj sreci nije bilo kraja... Medjutim, jedna kockica je falila da bude sve savrseno, a to je jedan mali anđeo ciji ce smijeh ispunjavati tu kucu...Odlucili smo pocet raditi na bebici ne ocekujuci da ce se odmah primiti, ali je...Tjedan dana pred svadbu ja saznajem da sam trudna... Plakali smo od srece.. Na dan svadbe sretnijih madenaca nije bilo... Bii smo sretni jer je i nasa mrva prisustovala vjencanju.. Par dana nakon svadbe prvi pregled, trudna 5 i po tjedana sam bila i za tu dob je bio sve ok.. Dobili smo sliku koju smo drzali kraj kreveta i prije spavanja svaku vecer mastali kako ce se zvat, na koga ce sliciti i te neke mastarije.. U biti nismo razmisljali da bi nesto moglo poci po zlu... Samo smo se radovali..onom iskrenom radoscu kojom se raduju samo buduci roditelji..Sve do tog dana...Drugi pregled je trebao biti 17.8, kad sam trebala biti trudna 9 tt, medjutim 14.8 se budim s losim predosjecajem.. I govori muzu kako idem danas ne pregled jer imam neki feeling, i da se smirim i ne stresiram se jer to skodi bebi...
Odem na pregled... Doktro okrece uzv i vidimm po licu da nije ok.. Upitah ga "Ne kuca srce, jel tak?" On odgovara, da je mozda rano..mozda je kasnija ovulacija... "Ne nije rano, znam kad je bila ovulacija, i znam kad je zaceta beba.Recite mi iskreno, gotovo je?"on je samo kimnuo glavom i rekao "velike su sanse da je kraj" Uf... Boze koliko sam taj dan plakala.. Otisla sam i po drugo misljenje koje je to potvrdilo.Predlozili su mi da pricekam tjedan dana, mozda bih sama prokrvarila pa bi kiretaza bila laksa..Pristala sam... Al ne..Nisam prokrvarila... moja mrva jednostavno kao da me nije htjela napusiti.. Kiretaza 20.8 s 10 tt.. Na zivo, bez anestezije... Vristala sam, plakala.. Govorila im da mi ne uzimaju bebu.. Koiko sam vristala od bolova, jos vise od tuge za mojom mrvom...Ali proslo je...Danima poslije sam bila napola ziva,, Nade su se rasplinule u trenu.. Preko veze sam uspjela izganjati uputnice za kojekakve pretrage.. Kad sam malo dosla sebi, obavila sam pretrage i molila Boga samo da je sve ok.. Da je moj andjeo jednostavno morao ici, da je to bila Bozja volja i da ce iduci put biti sve ok... Medjutim nemoze biti sve jednostavno.. Nasli su mi trombofiliju, homozigot 4G... teza mutacija te iduca trudnoca nece ic bez heparina...Uf.. prihvatih i to, naoruzam se nadom i pozitivnim misljenjem i nakon druge menge krecemo ponovo, opet ocekujuc da se nece odmah uhvatiti pogotovo nakon kiretaze.. Al je... Opet plus.. tocno 3 mjeseca od kiretaze.. 20.11.. ,Mislila sam da je to neki znak, da ce ovaj put morat biti ok..Pobogu znam sto je, imam ovu ginekologinju i bit ce dobro..Tako sam tjesila samu sebe.... Idem gin, koja potvrduje trudnocu, trcim na transfuziologiju, gdje dobivam inekcije... I tako, pocela sam se bosti tim inekcijama svaki dan s radoscu jer sam mislila da je svaka ta inekcija obrok za moju bebu.... Docekah i drugi pregled koji je prosog puta bio koban... 7+5tt.. Promatram doktoricino lice i iscekujem bilo kakav znak.. I kaze ona. "Evo ga, sve je ok.. Srce kuca, lijepo se razvijamo i beba odgovara tjednu..Pocela sam plakati, od srece..htjela sam izljubiti doktoricu... Izasla sam iz ordinacije presretna, izljubila muza i otisli smo na veceru da proslavimo..Opet sam mislia da je ono najgore proslo.. Al ipak ovaj put sam bila opreznija, dok je moj suprug bio pozitivan i rekao "Ova beba ide nama!" Iduca kontrola je bia tek 14.1.. Medjutim ja par dana prije opet dobivam neki los predosjecaj, neki strah.. Ojecaj da nesto ne stima..Jednostavno, znala sam da nesto nije u redu... Tad sam bila trudna 11 tt... Molim muza da me odveze u bolnicu da vidimo sto je, jer se bojim..On govori da je to strah od proslog puta i da ce me sutra ujutro odvesti...Vec je bilo kasno..Oko pol noci... Medjutim, nisam odustajala... oducila sam otici i kraj price... Odem tamo... gledam na uzv, vidim bebu, vidim mao tijelo..ruke, noge, glavu.. al miruje, ne mrda se...nit se vidi srce.. Doktor nije ni morao nista govoriti..Sve sam znala..samo sam uzdahnua i rekla "Boze, zar opet?" Opet mi predlazu da pricekam par dana da prokrvarim i opet pristajem.. I na srecu ovaj put prokrvarim, izborim se za svoje pravo da mi naprave kiretazu pod opcom anestezijom...da ne osjecam barem fizicku bol.. Tako i bi.. sa 12 tt mi naprave i drug kiretazu.. Proslo je 10 dana.. Cekam phd nalaz da idemo dalje.. Plod je zaostao tjedan dana u razvoju.. Trobmofiija je opet kriva.. Medjutim, to se sve dalo izregulirati da su mi dali odgovarajuc dozu inekcija... al dali su mi preslabu dozu inekcija na mojih 75 kg... Rijetko mi radili pretrage krvi.. Kad sam napominjala transfuzioginji da sam citala i da imam saznanja da bi mi trebala povecati dozu heparina, sturo mi je odgovoria da joj se ne petljam u posao, da valjda ona zna... Pokazala je svoje znanje.. Kako dalje... Kako se nositi s tim teretom.. Kad svi mogu imat svog andjela, a meni ga oduzima? Ne vidim nadu za boje sutra.. u jednom momentu jedva cekam iducu trudocu, dok u drugom ne zelim nikad vise biti trudna. Nije me strah kiretaze, strah me ponovnog gubitka..Ne bih se opet mogla nositi s tim.. :( Bilo bi idealno kad bi netko drugi mogao iznijeti trudnocu a da ja rodim svoje dijete.. Mrzim trudnocu i taj strah..Nikad vise necu biti mirna.. Previse me strah... Kako skupiti snagu za dalje, jer ja vise ne vidim izlaz.. Znam da ima i gorih sucajeva, al svakom je njegova bol najveca... Srce mi puca..a ja propadam i psihicki i fizicki.. Ljubim vas!
|
|
|
|