Anoniman
|
anonimna sam jer znam neke koje me čitaju, odnosi se na ove šta nisu registrirane pa da danas sutra ne bi bilo dodatnih pitanja, a to mi baš ne paše.
Uglavnom, eto ja mrzim svoj posao i mrzim šta se sutra moram dignuti i opet ići na taj isti posao.
Imam relativno dobru plaću, 6000,00 kn, pa nam ta sredstva koja nam svaki mjesec sjednu na račun dobro dođu, ali ja taj posao mrzim. U zadnje vrijeme ko da mi je život pao, nemam snage za ništa, imunitet, samo bi sjedila, postala sam depresivna, a onda sam skužila da je razlog nezadovoljstvo s poslom. Ustvari na poslu se s nikim nisam našla, ma čini mi se da je čitavo društvo u nekakvoj kolektivnoj depresiji, svak proživljava neku svoju agoniju, ma najradije bi kao moj kolega negdje pobjegla i vidala rane od ove monotonije. Posao nije težak, radim samo ujutro, ali ja svaki dan osjećam sve veću odbojnost. Mislim se da dam otkaz, šta onda, situacija je takva da nema biranja, prehranit familiju moraš, izbora nikakvog nemaš nego eto radi i krepani u toj svoj monotoniji i nezadovoljstvu. završila sam nešto šta u biti tek kada sam počela raditi sam skužila da ne volim, imam druge želje šta bi voljela, pa kada sam se jednom takmičila za taj posao oni velu nisi to završila, i šta sad nisam završila to pa do kraja života moram raditi ovo sranje od posla. A ono šta volim radila bi zdušno i s elanom , a to se ne računa jer to nisam završila, a ovo radim preko neke stvari al sam završila, gdje tu logika, pa šta se čovjek ne može predomisliti ili čak malo kasnije skužiti svoje prioritete?
|
završavam sa smješkom u znak pozitive 
Odštampaj
