|
osobno -> RE: Zašto i dalje šutimo? (7.2.2011 0:36:37)
|
Šutimo jer:
-nemamo dovoljno motivacije da bismo poduzeli nešto
-očito nam nije dovoljno loše
-nekako mislimo da je dobro dok se s.anja događaju drugima
-smo takva nacija koja se ujedini rijetko i u specijalnim prilikama kao šta je npr. rat
..............
Ja sam jezičava po prirodi (šta su neki možda i primjetili[sm=jezicek.gif]). pa zato mi se nerijetko događalo da upadnem u kojekakve "nezgodne" situacije jer sam stvarno brutalno iskrena.
No, otkad imam ova svoja dva dečka, primjetila sam da se lakše mirim s nekim stvarima na koje bi prije "pukla".
To pripisujem tome šta sad ne stojim samo ja iza onoga šta govorim, nego i moja obitelj.
Stoga mogu reći da sam unijela znatnu dozu "tolerancije" na vse i svašta.
No, još uvijek se uhvatim kako idem ispravljat društvene nepravde, ali onda odustanem kad vidim da je cijeli sustav toliko truo i pokvaren da od smrada ne mogu niti prići blizu.
.................
JEdan primjer kako stvari funkcioniraju. Možda nije baš najreprezentativniji, ali je moje osobno iskustvo.
Dakle, sredinom rujna mog malog psića ugrizla zmija. Vodim ga u veterinara, on sav nezainteresiran, pa ne da mu se radit, a meni srce puca od boli jer moj psić pati. Daje mu neke kao, injekcije, svaki dan mu se plaća po 100 kn, i tako 5 dana za redom, no njemu sve gore.
Radi se inače o državnoj vet. stanici.
Šesti dan mi pukne film, i saznam tko je najbolji veterinar u Splitu, i vozimo ga, na rukama ga nosim niz ulicu, dođem, čovjek predivan, uljudan, gleda nas, pregleda mog Bubsa, veli da ga se moglo spasiti da je reagirano ispravno (daklie, radilo se o jednostavnom zahvatu kojeg se dežurnom nije dalo obavljat), i da će mu dat vitamine i infuziju.
Stojim s njim dvi ure u ordinaciji, držim ga za šapicu i gledam, molim da bude dobro. U međuvremenu svi članovi osoblja dolaze, provjeravaju nas, pomaze ga po glavi...
Za tri injekcije i infuziju i još jednu otopinu plaćamo 100 kn, idem doma, veterinar nas zaustavi i pita broj tel da nazove sutra da čuje kakvo je stanje. (jasno da mi je na neki način dao do znanja da su šanse za oporavak male)
Pola noći provedem s njim, ima je snage tek toliko da mi nasloni njuškicu na noge.
Ujutro dođem k njemu, zovem ga, on digne glavu, pogleda me i vrati se leć, ali prestane disat.
NE mogu vam opisat koliko sam bila tužna i beskrajno ljuta na dežurnog koji ga je mogao spasiti a nije.
Da napomenem, pola sata kasnije zvoni telefon i vet kod kojeg smo bili pita kako je psić...[sm=smiley19.gif]
Kad sam se malo smirila, otišla sam do dežurnog veterinara/mesara i rekla mu da se srami, da je obični mesar i mnoge druge lipe epitete koje ne bi spominjala.
Nije ostalo na tome, pišem žalbu i šaljem ga glavnima u Split.
To je bilo prije 4 miseca, aj pogodite jesam li dobila odgovor?
Prije tjedan dana slavim rođendan, i u gužvi netko me gurne i prolijem se pićem. Okrenem se kad, gle li čuda, dežurni!
I kaže on meni da sam mu poznata...velim "lako moguće obzirom na to da ste mi ubili pasa...ili se ne možete sitit kojeg tično jer ste ih pobili više?"
A on će meni "Boli me k. za tebe i za tvog pasa!"
Malo je reć da sam pošizila. Imala sam ga ubit. E, sad, netko će reć da je to samo pas...
Ali nama je bio član obitelji. A sad ga nema jer se nekom državnom službeniku nije dalo radit taj dan....
Znam da sam odužila, ali evo poanta:
Kako promijeniti stavove i razmišljanja da se nešto pokrene, kad živimo u tako represivnom sustavu?!
Vjerujem da se svi borimo na neki svoj način, ja neću odustat, pisat ću žalbe svako tri miseca. ALi čemu, kad ih nitko ne želi niti pročitati?[sm=smiley13.gif][sm=smiley13.gif][sm=smiley13.gif][sm=smiley13.gif]
|
|
|
|