|
piggy -> tužan kraj moje prve trudnoće (4.1.2009 21:15:18)
|
Evo drage moje dobila sam potrebu napisati svoj tjek trudnoće koji nije nažalost dobro završio.
zašto vam ovo pišem?
htjela bi svima pokazati da morate biti jake,da ne smijete posutati ni u jednom trenutku kako bi ostvarile svoj san i da se sve to očito događa sa razlogom.
ima puno slučajeva baš poput ovog mog i znam da jako malo žena piše ili priča o tome.
ja sam taj križni put prošla i želim svima biti primjer da morate i možete biti jake za daljnji put k ostvarenju svoga cilja,ne kažem da zaboravite jer se to ne zaboravlja već jednostavno okrenite novu stranicu života i krenite dalje.
naravno uz sve to što sam prošla imala sam veliku podršku svoje obitelji,prijatelja,kolegica sa posla,svoje šefice i naravno svih ovih divnih ljudi koji su u tom trenu bili na ovom forumu.
da previše ne duljim evo priče mog početka i kraja prve trudnoće.
[color=#000000 size=3]
na početku priče moram spomenuti da sam prije trudnoće imala burno i teško razdoblje,otac mi je bio jako bolestan,išao na kemo terapije,imao dvije operacije i od ove druge se nije uspio oporaviti.
svaki dan je sve više propadao i samo smo čekali kraj.
nakon njegove smrti,nisam baš bila raspoložena,nisam imala apetita i bila sam slaba.
kroz neko kratko vrijeme to se promjenilo i ja sam počela jesti više nego prije,jedan dan me ulovila takva žgaravica da sam mislila da ću umrijeti.
iako nitko ništa nije znao pa tako ni ja,cure su odmah posumnjale na trudnoću i dobrih tjedan dana me zezale da sam sigurno trudna,u što ja naravno nisam vjerovala već sam sve pridodavala šoku od smrti oca.
nije prošlo par dana ja sam se odlučila otići doktorici da vidim što se sa mnom događa.
i ona mene pošalje kod ginekologa,na što sam ja mislila da je luda.
al otišla ja kod ginekologa i on me pregleda i pita dali sam radila test na trudnoću,na što sam ja odgovorila NE.
rekao mi je da test mogu napraviti tu kod njega ili doma,naravno ja sam se odlučila za doma.
bila sam sva van sebe jer nisam baš vjerovala da sam trudna.
svratila sam u ljekarnu koja mi je bila usput,došla doma i rekla mužu šta su mi rekli.
bio je izbezumljen,ni njemu nije bilo jasno da sam trudna.
nikome ništa nismo govorila,a ja sam čekala jutro da napravim test,naravno da ga nisam dočekala jer sam bila jako znatiželjna i napravila ga tu večer.
piše tamo u uputama da se čeka otprilike 3-5 min,a kad ono dvije crtice se pojavile odmah.
ne mogu vam opisati taj sretan,izbezumljen i neopisiv osjećaj.
naravno uslijedile su pretrage,od ultrazvuka do vađenja krvi za krvnu grupu.
bilo je sve uredu,trudnoća koja se samo može poželjeti,nikakvi simptomi i mučnine.
uredne kontrole i ultrazvuci ko po knjizi.
pratila sam trudnoću iz tjedna u tjedan,uživala u svakom trenutku i prvom micanje bebe .
prolazili su tjedni i tjedni,i tako sam ušla u 36 tjedan kada sam bila na ultrazvuku i CTG-u u bolnici.
gledala sam svo mališana kako se rukicom pokriva preko lica,kao da nam želi reći „nemojte me gledati“
tada smo se tome smijale,čak smo probali uloviti dokaz da je muško.
tri dana prije sljedećeg CTG-a u mom trbuhu počelo se dešavati nešto čudno,naravno nisam se previše zamarala sa tim jer sam mislila da je beba velika,nema puno mjesta a ja imam mali trbuh pa se moje djete nemre namjestiti.
bilo mi je malo čudno zašto više nema onako jakih udaraca,već kao da se gura sa guzom malo na lijevu malo na desnu stranu.
nazvala sam sestru drugi dan i objasnila joj što mi se događa,naravno morala sam hitno u bolnicu,stavili me na CTG na kojem nije više bilo bebinih otkucaja,sestra mi je tri puta zdrmala trbuh jer je mislila da spava,no ni tada nije bilo promjene.
znala sam da nešto nije u redu,al sada me ulovila panika ššta će biti sa mnom,kako ću ja to djete roditi,dali idem na carski,mali milojun pitanja prolazio mi je kroz glavu.
svi su se ustrčali,stavili na ultrazvuk na kojem naravno nije bilo otkucaja,al nisu znali u čemu je problem,doktorica je pretpostavljala da je u pitanju pupčana vrpca.
vratila sam u rađaonu i trebala vjest prenjeti mužu,pogledavši me zaplakala sam i jedva rekla da beba nije živa.
ništa mu nije bilo jasno,morala sam mu dati svoje stvari i poslati ga doma da mi još nešto donese.
sada sam bila u strahu i za njega,jer je naravno bio sa autom.
nazvala sam ga kroz par minuta,da mu velim nek polako vozi i nek se smiri te da će sve biti u redu.
bio je to 19.04.2008 navečer,primila sam prvu dozu gela za poticanje trudova,bilo je bolno al jedva sam čekala da sve to prođe i završi.
oko ponoći primila sam drugu dozu gela jer prva nije baš djelovala,stavili su me u bok i tamo sam provela noć u laganim bolovima,naravno ni oka nisam sklopila.
oko 07:15 dolazi sestra i daje mi neku inekciju za koju mi je rekla da će mi smiriti bolove,naravno preveslala me je to je bila inekcija koja je u roku pet min.izazvala trudove.
odjednom sam osjetila pritisak na donji dio trbuha i počela tiskati.
doktorica je odmah dotrčala i u trećem stisku sam rodila,naravno nisam vidjela bebu i sad smo čekali posteljicu.
kada ga je vagala čula sam težinu i dužinu.
tek kada sam rodila doktorica je potvrdila da se pupčana vrpca omotala bebi oko vrata jer je bila prekratka.
malo sam popucala,imala sam tri šava,premjestili su me na hodnik do ručka a zatim prebacili na ginekologiju,gdje sam ležala još tri dana.
nije bilo lako al trudila sam se biti što jača.
vrativši se kući i vidjevši dječji krevetić zaplakala sam,naravno da nisam uspjela u tom trnu ostati sabrana i jaka.
isplaka sam se taj dan za sljedećih godinu dana,muž me tetošio,svi su bili uz mene i nasmijavali me kao da se ništa nije dogodilo.
nakon tri tjedna shvatila sam da moram okrenuti novu stranicu i krenuti dalje,da je moj mali anđeo sa mojim ocem i da me odozgo čuvaju.
normalno sam sa ljudima pričala što mi se dogodilo,redovito kontaktirala najbolju sestru i doktoricu koje su bile uz mene onda kad mi je najviše trebalo.
[color=#000000 size=3]
eto moja priča je jako tužna,al nosi poantu.
nemojte se zatvarati u sebe,nemojte tu bol i tugu držati u sebi,podjelite je sa ljudima oko sebe.
krenite hrabro naprijed.
[color=#000000 size=3]
evo ovim putem zahvaljujem svojoj obitelji,medicinskoj sestri i doktorici,prijateljima i naravno mojim najdražim forumašicama koje su odigrale jako važnu ulogu u cjeloj ovoj mojoj priči.
HVALA!
|
|
|
|